Ponoćna vika

"Ne sudi da ti se ne sudi", Matej 7,1 Razmišljam. Juče sam otišao u frizerski salon da se ošišam. Seo sam čekajuči moj red za šišanje i bio sam prinuđen da slušam šta ljudi tamo pričaju. Uglavnom su to bila ogovaranja drugih ljudi, njihovih komšija, poznanika i prijatelja. Ti koji su ogovarali druge koje poznaju, bili su suviše samopravedni i upoređivali su sebe sa drugima i davali su signale kako su oni bolji i drugačiji od tih koje su ogovarali. Bestidno su ružno iznosili ličan život i lične odluke drugih ispred nas koji smo bili tu. Mešali su se u tuđe živote i svašta su pripisivali onima koje su ogovarali uz jedan ružan rečnik. Optužnice za druge su se redom nizale, nikad da se zaustave. Osetila se neka napetost u prostoriji. Vidna je bila i nervoza. Bilo mi je neprijatno da tamo sedim i da sve to slušam. Ali to nije pravedno što su radili i ko zna koje su se sve neistine tu provlačile. Ljudi se stalno bave optuživanjem, bio neko zaista kriv ili ne, a to je još ...

                           - ZIZANIUM - *Matej 13:24-30; "Drugu priču kaza im govoreći: carstvo je nebesko kao čovjek koji posija dobro sjeme u polju svojemu, A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa otide. A kad niče usjev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: gospodaru! nijesi li ti dobro sjeme sijao na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on reče im: neprijatelj čovjek to učini. A sluge rekoše mu: hoćeš li dakle da idemo da ga počupamo? A on reče: ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vrijeme žetve reći ću žeteocima: saberite najprije kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju." Kada pročitamo ovo jedno divno upoređenje Carstva nebeskog sa stvarima sa naše zemlje, u ovom tekstu možemo razumeti da su pšenica on...

           Adam, Eva i strah u Edemu Postoji jedno pitanje, zašto se i da li se Adam uplašio Gospoda kada je Gospod pozvao Adama u vrtu, "Adame gde si?" Možemo li pokušati da u sledećem tekstu nadjemo odgovor? 1. Mojsijeva 3:9,10; A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gdje si? A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih." Logično je čitajući ovaj stih da mi u prvi mah kažemo da se Adam uplašio samog Gospoda, zbog njegovog čina sagrešenja. Ali sećam se da cela Biblija nama jasno govori da je Otac nebeski ljubav i Biblija nama jasno govori koliko je Očeva ljubav velika da je i Svog Jedinorodnog Sina dao da umre za nas ljude koji smo se okrenuli zlu ali sa nadom da ćemo kroz Njegovog Sina ponovo spoznati zlo ali u svoj njegovoj odvratnosti i vratiti se nazad našem Ocu kroz Njegovog Sina Isusa (Jovan 3,16). I sestra Vajt je rekla i napisala da će spaseni kroz celu večnost upoznavati Božju ljubav. Ko je onda nebeski...

              Spasonosna Božja vatra Možda smo mi često u opasnosti da svu Božju vatru tumačimo prema našim mislima o onoj konačnoj vatri koja će biti uključena u uništenju zlih ljudi i zlih andjela? Zar vatra nije ona koja je samo tu da unisti? Da li Boga gledamo kao vatru koja nas želi unišititi? Ima li Božja vatra neko drugo Biblijsko značenje za nas i u delu spasenja čovečanstva? 2. Mojsijeva 3:1-10; "A Mojsije pasijaše stado Jotoru tastu svojemu, svešteniku Madijamskomu, i odvede stado preko pustinje, i dođe na goru Božiju Horiv. I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva. I Mojsije reče: idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagorijeva kupina. A Gospod kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: evo me. A Bog reče: ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja. Još reče: j...

                                           Savest i greh -Najveći greh našeg vremena jeste gubljenje osećanja za greh.- Ovo je najveća opasnost vremena u kome živimo. Nije greh ono što najviše uznemirava. Greh je nešto što se uselilo u ljudsku prirodu. Iako neprirodan i protivprirodan, on je postao kao neka druga priroda u čoveku. Ono što užasava jeste pravo gubljenje osećanja za njega, bestidno činjenje greha; njegovo nametanje i ozakonjenje zbog pretvaranja u naviku i njegovog čestog ponavljanja. Naravno, činiti greh već je ne malo zlo. Ali grešiti i nemati osećanje greha i stida za greh je ono što je jezivo i opasno, što posvedočuje i postaje znak moralnog raspadanja i propasti. Ako čovek greši i oseća svoju slabost, priznaje svoj pad, to je znak da još uvek postoji nada pokajanja, popravke i podizanja. Ako pak greši smatrajući to za nešto prirodno, zakonito, pr...