Savest i greh

               
                           Savest i greh


-Najveći greh našeg vremena jeste gubljenje osećanja za greh.-

Ovo je najveća opasnost vremena u kome živimo. Nije greh ono što najviše uznemirava. Greh je nešto što se uselilo u ljudsku prirodu. Iako neprirodan i protivprirodan, on je postao kao neka druga priroda u čoveku. Ono što užasava jeste pravo gubljenje osećanja za njega, bestidno činjenje greha; njegovo nametanje i ozakonjenje zbog pretvaranja u naviku i njegovog čestog ponavljanja.



Naravno, činiti greh već je ne malo zlo. Ali grešiti i nemati osećanje greha i stida za greh je ono što je jezivo i opasno, što posvedočuje i postaje znak moralnog raspadanja i propasti.


Ako čovek greši i oseća svoju slabost, priznaje svoj pad, to je znak da još uvek postoji nada pokajanja, popravke i podizanja. Ako pak greši smatrajući to za nešto prirodno, zakonito, pravilno, čak zašto da ne - i za podvig, spretnost i sposobnost, to je ono što je gore od svakog zla.

Zlo je činiti gadosti, ali ako postoji stid kod onoga koji ih čini, zlo je upola manje. A kad se neko njime kiti - to predstavlja vrhunac bestidnosti. Ovaj prvi postajući svestan posle pada, vremenom se može i podići; a onaj koji se hvali grehom, lišava sebe isceljenja koje daje pokajanje.

Opasnost koja nastaje iz takvog odnosa prema zlu je očevidna. Nalazimo se pred unakaženjem moralnog čula, pred trijumfom duhovne okamenjenosti. Ta i takva duhovna klima i stav uzima u naše vreme uznemirujuće razmere. Ona podmuklo i bezobzirno podriva temelje kako zajedničkog, tako i društvenog života.

Nerazlikovanje dobra i zla rađa duhovnu otupelost i okamenjenost, raslabljenost sila otpora u čoveku; čovek prestaje da bude imun na zlo i sile zla, na greh i bolest. Trulež i raspadanje ulaze u čovekove kosti, čovek postaje rob bolesne pasivnosti i nezainteresovanosti. Takvo stanje je stanje narkoze koje vodi neminovno smrti duše i tela i raspadanju svih vitalnih unutrašnjih čovekovih sila i pokretačkih impulsa.

Taj otrov duhovne neosetljivosti za greh i za zlo širi se tako brzo i jako. Šta je strašnije i od najstrašnijeg? Kad i hrišćani obole od te bolesti na smrt. Hrišćani kojima je pokazan put života i put smrti, koji su stekli dar razlikovanja svetlosti od tame, dobra od zla, Boga od đavola.

 Hrišćanin koji izgubi osećaj za greh, prestaje da bude hrišćanin. A time prestaje da bude čovek. Od tog duhovnog mrtvila do nečovečnosti je samo jedan korak.

Ono što je juče bilo greh (kroz bibliju) , danas više nije u očima onih koji su otupeli kroz svoje lično zlo kojem popuštaju. To je tako opasno. To direktno vodi ka huli na Svetoga Duha. Molimo Boga kroz Gospoda Isusa da nas ponovo osvesti,  da nam dragocenom krvlju Isusa dovoljno omeksa srce da nam savest ponovo bude osetljiva,  kao sundjer na kapi vode. Sada je vreme da savest izoštravamo,  ne da dozvolimo da nam ona otupljuje i da u jednom momentu budemo samo oni koji nose obličje pobožnosti a da spasonosne sile u nama nestane. Ko se otvoreno igra sa grehom i ne shvata ga ozbiljno,  neminovno će biti ujeden njegovim smrtonosnim otrovom od koga vise neće biti leka.